JOŠ JEDAN RAFTING I JOŠ JEDAN MOJ IZVEŠTAJ

Pre svega jedna napomena, neki od nadimaka navedeni i u ovom i u mom prošlom izveštaju su isključivo moji nadimci jer ja, s obzirom da ne mogu da zapamtim imena, a moram ljude nekako da dozovem, delim nadimke i šakom i kapom osim ako neko već ima super nadimak kao npr. Dečkonja koji se lako i jednostavno pamti.

Dakle moj drugi rafting... Nakon odlaska na Lim prošli vikend ekipa se dogovorila da se ponovo ide na Lim i sledeći vikend već od četvrtka uveče 27. maja do nedelje uveče 29. maja, jer je za taj vikend zakazana Limska regata pa je red da se i mi priključimo. I ja, nakon onako sjajnog iskustva prvi put, morala sam ponovo da krenem. Ovde moram da naglasim, kao novi član kluba, da ići na rafting sa "Tifrančićima" ne podrazumeva samo puko spuštanje u gumenom čamcu sa gomilom neznanaca i precrtati još jednu stavku sa "bucket" liste. U ovom klubu, a to je jedan od glavnih razloga zašto sam se i ja učlanila, bitan faktor je i društvo koje čini taj klub. Tu je okupljena ekipa koja voli rafting, voli prirodu, brine o novajlijama i imaju sjajan smisao za humor. Ništa nije usiljeno, ni isprogramirano, sve se radi po dogovoru i svačija se poštuje.
Odlučeno je da se ide kombijem, po čemu je samo putovanje od Beograda do Novšića avantura sama po sebi koju je nemoguće rečima opisati.
Našli smo se ne sajmu, ekipa ovoga puta u malo drugačijem sastavu: ja i Džin smo prvi došli i tu smo čekali Bucka i Jokića koji je trebao da dotera to naše prevozno sredstvo. Međutim, gle čuda, tu se pojavio i Miloš koji me je držao u ubeđenju cele nedelje da on neće ići jer mu je jedan vikend u mom društvu bio više nego dovoljan za ovu godinu. Valjda sam mnogo ćutljiva, šta li? Stigao je i Bucko i samo se čekao Jokić koji je izuzetno ovoga puta kasnio, a svi koji ga poznaju, znaju da je on tačan, tačan… Kao recimo Beovoz. Krećemo konačno u Sremčicu po Dečkonju i čamac i u 22.00 krećemo na daleke pute. Na putu, pošto idemo Ibarskom, obavezno se prolazi kroz Gornji Milanovac, gde se nalazi swing-klub i koliko sam ja, kao novi član, do sada naučila kad se prolazi pored njega svi moraju da viču: ”Swing-klub, swing-klub, swing-klub!” Uvek padnu obećanja i nade da će se jednom i svratiti ali koliko je meni poznato to se do sada nije još desilo.
Negde, u sred noći, ne znam tačno jer sam spavala, stižemo i u Čačak, po Čačka naravno, koji ne propušta ni jednu akciju. Jokić nas je junački odvezao sam, ceo put sve do Novšića, gde smo opet stigli negde oko 6-7 ujutru. Jokić je tu prvi otišao da spava, mada bih ja pre rekla da je kad se približio krevetu pao u nesvest od umora, a za njim smo polako pošli i svi ostali jer je plan da oko 11-12 budemo na startu zajedno sa ostalim učesnicima.
Ali pre toga šišanje! Naime imamo frizera u grupi, Bucko glavom i bradom, a žrtva (ili mušterija kako se uzme) je Dečkonja koji je hteo skroz kratku frizuru, a na period od 24h dobio je nešto sasvim drugačije (slika 1)

Stigli smo negde oko 12.00 na startno mesto, ali smo bili poslednji među rafterima koji su krenuli. Miloš je ipak odustao od spusta zbog glavobolje, što znači da smo se u čamcu rasporedili: Džin i Bucko prvi, pa ja i Dečkonja u sredini i Čačak i Jokić na kraju, sa Jokićem kao skiperom. I krenusmo, ja ovoga puta mnogo manje uplašena, mislim da sve znam jer sam prošlog vikenda već prošla tuda, međutim... Idemo mi tako, prođosmo ono što smo posle nazvali "Ðurin buk" i približavamo se buku kod "Koljine kuće". Voda je ovog vikenda bila veća nego prošlog, i mi smo krenuli po sred buka, ali smo ušli i malo pod uglom, tako da je postalo uzbudljivo. Kako je pad vode velik, sva ta voda koja pada odmah pravi rolu, tj. veliki kontra tok. Kako smo se mi sjurili, čamac je svom snagom udario u kontra tok i poprečio se. U tom trenutku su ispali Džin i Bucko kojeg je kontra tok prvo vratio ka čamcu, a onda ipak odvukao dalje, a sa njima su ispali i Jokić i Čačak. To ostavlja mene i Dečkonju u čamcu. Međutim, kako se čamac poprečio ostao je zaglavljen između toka i kontratoka, a meni i Dečkonji ostajeda pokažemo svoje rodeo sposobnosti jer se čamac sve vreme trese, a s vremena na vreme okrene i za 180 stepeni pa čas okreće desni čas levi bok toku. Dečkonja iz iskustva, a ja samo iz pukog instinkta kad čamac okrene bok toku, mi se sa tog boka prebacimo i naslonimo na suprotni, jer bi se, u suprotnom, sa udarom vode i našom dodatnom težinom na boku prevrnuli. Čitav taj spektakl je trajao oko minut, maksimum minut i po, ali kada ste početnik i pride neko ko se plaši vode i davljenja (kao ja) svaki sekund traje kao minut, mozak radi usporeno, a telo sâmo reaguje i postajete puki posmatrač sopstvenog tela i dela. U međuvremenu Čačak i Bucko su izašli na levu obalu, a Jokić i Džin na desnu. Dečkonja je pokušao u par navrata da oslobodi čamac kojeg je voda tako ščepala ali čamac je velik, a od mene nema nikakve pomoći jer sam se jednom rukom čvrsto ščepala za ručku čamca, a drugom držim veslo jer su momci rekli u šali da se na kraju spusta broje vesla a ne ljudi, a ja sam to baš ozbiljno shvatila. I nakon te kratkotrajne borbe u čamcu, prilikom jednog okreta čamca Dečkonja ispada u kontra tok, voda ga gura pod čamac, pa vuče nazad i nizvodno, i odmah potom, kako se čamac okrenuo, meni je veslo koje sam tako uporno držala upalo u vodu i voda ga je povukla pod čamac i mene sa njim. Veslo me je povuklo, ali mislim da mi je i pomoglo da brže produžim dalje, jer ga je voda dobro poduhvatila, pa kada sam uletela za njim u vodu odmah me je lepo usmerilo da prođem pravo ispod čamca i nastavim nizvodno.
U tom tumbanju, konačno puštam veslo, osećajući da su mi svi sinusi puni vode prvo počinjem da se pitam šta je gore, a šta dole jer me je voda okretala, ali onda krećem da se kontrolišem i da ređam u glavi pravila koja su mi moci izdeklamovali prethodni vikend: "noge napred, telo, i glava pozadi, rukama upravljam, i ne paničim jer sad će da me izbaci na površinu... sad će da me izbaci... sad će da me izbaci.. u jbt ne izbacuje me!" E u tom trenutku, kada je malo falilo da ipak počnem da paničim, prsluk me je izbacio na površinu i odmah sam zavapila za vazduhom. Međutim toliko su mi sinusi bili puni vode da čim sam otvorila usta voda je počela da nadire napolje, drugi pokušaj... isto. I tu me je Dečkonja čuo kako krkljam, okrenuo se i krenuo da pliva prema meni. I kad sam počela da kašljem i samim tim dišem, Dečkonja je taman stigao do mene, uhvatio me, dodao mi sigurnosni konopac koji je Jokić u međuvremenu bacio i izvukao napolje. Tek kada sam izašla i sela na kamen na obali, ruke su malo počele da mi se tresu.
Ostalo nam je sad još da nekako izvučemo čamac, kojeg i dalje drži sama silina vode. Posle nebrojeno pokušaja, sa ubačenim kamenom u vrećicu sigurnosnog konopca, koju smo bacali u čamac, iščupali smo ga iz ”ruku” Lima. Tu smo onda malo napravili pauzu, pa onda nastavili dalje. Jedno veslo je izgubljeno, pa smo Dečkonja i ja smenjivali u veslanju.
E sad, Miloša, pošto se nije spuštao, smo zadužili da nas fotografiše/snimi u blizini Nazovi mosta (kako ću ga ubuduće zvati) koji vodi u Novšiće, pa nažalost nije snimljeno ništa od gore opisanih događaja koji su se desili uzvodno od tog mesta.
A Miloš je tumarajući po padini brda i tražeći pogodno mesto za slikanje, stekao dva nova prijatelja (slika 2), popio sa njima po rakijicu i napravio nekoliko fenomenalnih fotografija
štipaljki. Da takav talenat ne bi bio protraćen, ovde sam izabrala najbolju od tih fotografija (slika 3). A kad ga je muza konačno pustila, uslikao je i nas.

Kod Nazovi mosta smo napravili još jednu pauzu (zajedno sa još dva kluba koje smo stigli u međuvremenu), sreli Miloša, a onda ubrzo nastavili dalje. Ostatak puta nije bio toliko uzbudljiv u smislu raftinga, ali jeste bio zabavan, jer nije uvek poenta u tome gde se spuštaš, već sa kim. Spuštali smo se malo duže nego prethodne nedelje i izašli kod mosta u Andrijevici gde nas je čekao Miloš, presvukli se i završivši sa raftingom za taj dan uputili se kući.
Nakon klope i dok smo Miloš, Džin i ja odmarali, počeo je ozbiljan meč ali pri tome ne mislim na finale lige šampiona (koje je ipak bilo zakazano tek za sutra veče da se ne bi odigravao u isto vreme) već na meč u "kockicama" koji se odigravao na putu isred Jokićeve kuće, a timove su sa jedne strane činili Jokić i Čačak, a sa druge strane Bucko i Dečkonja. O ozbiljnosti čitavog okršaja govore položaji tela i izrazi lica samih učesnika (slike 4, 5, 6)

A Jokić je pun nade otišao do reke da još jednom pretraži obalu i proba da nađe svoje veslo koje je ispalo prethodnog dana, i verovali ili ne našao ga je.
Posle toga ponovo akcija, krećemo da pronađemo konačno to Oko skakavice koje smo tražili i prethodni put i da bolje osmotrimo Reku skakavicu (ponornicu) i vodopad Grlja. Više o njima ima na isto na site-u u Galeriji slika. I onda konačno kući i spavanjac.
Sutradan ujutru, Jokić, Čačak i ja smo otišli da se prošetamo uz reku: oni su malo pecali, a ja sam bila radoznala da vidim taj stašni buk na kojem sam prethodni dan ispala.

Dan drugi: spuštamo sledeću deonicu od Berana kroz Tifran. Miloš je ponovo odlučio da preskoči spuštanje tako da je ponovo bio odgovoran za slikanje/snimanje i za to da nas dočeka na kraju rute sa suvom garderobom.
E ovoga puta sam ja počela ozbiljno da razmišljam o tome da li da idem ili ne. Ipak mi je sećanje na prethodni spust bilo previše sveže i strah još uvek prisutan. Ali su me ipak nagovorili, i drago mi je da jesu, jer mislim da tad nisam to pregrmela, možda više nikad i ne bih ulazila u čamac na Limu. Umesto Miloša, dobili smo zamenu, isto Miloša ali Jokića pa nas je ovoga puta u čamcu bilo 7 patuljaka: Dečkonja i Čačak odmah napred, pa iza njih Bucko i Džin, pa iza ja i Miloš Jokić i na kraju Jokić kao skiper. Pošto je voda veća nego prethodnog vikenda, i sam spust je bio mrvicu teži i uzbudljiviji ali je nas i ovoga puta više u čamcu, teži smo i više je vesala. Samo ovoga puta smo i mali i veliki Tifran prešli bez pauze između, sve u cugu i školski. I opet je bilo fenomenalno, toliko dobrog, pozitivnog adrenalina, da ti na kraju obavezno dođe da vičeš od sreće.
Čamac smo stavili na kombi, utrpali se i nazad na izvor Lima, na još jedan spust niz gornji tok. Tu sam ja konačno bila iscrpljena i odlučila sam da se ne spuštam, već da uslikam momke kako prolaze taj famozni buk od prethodnog dana, na kojem smo svi ispali. Ekipu u čamcu ovoga puta čine Miloš i Čačak na pramcu i Jokić i Džin na krmi čamca. Ja sam ih sačekala i tu, a i kasnije na Šoškića viru i snimila.
A kad su završili sa spustom, okupili smo se i uputili ka Beranama da gledamo negde finale Lige šampiona između Barselone i Mančestera. A kako sam ja jako pokisla šetajući obalom da bih snimila drugare, i nisam imala više suve i tople garderobe ni patika, opremili su me moji rafting drugari. Tako da sam ja među njima išla kao neko ubogo Romče u prevelikoj trenerci, još većem duksu i nekim bivšim Jokićevim patikama dva broja većim. Jokića smo ispratili u Beranama, jer je morao da se vrati ranije, a mi smo ostali još jednu noć u njegovoj kući.
Sutradan, smo popakovali opremu, sredili kuću i krenuli nazad. I tako putujemo mi kući umorni ali zadovoljni, sa Buckom osuđenim da sedi pozadi sa mnom i Dečkonjom (još gore između nas) koji uvek umemo da izaberemo neku sjajnu temu za razgovor. I tako u jednom trenutku, posle kraće tišine, a apsolutno nevezano sa bilo čim što smo tog dana ili neposredno pre toga pričali Dečkonja izjavljuje: ”Ja ceo život volim mleko.” I tu ja naravno sa oduševljenjem prihvatam temu i dodajem: ”I ja!” E tu je Bucku valjda već dozlogrdilo pa je podviknuo ovima ispred (Čačku, Milošu i Džinu) da tako više ne može i da mene i Dečkonju pod hitno moraju da razvoje da jedno sedi napred, a jedno pozadi i da nam tako onemoguće slične dubokoumne razgovore.
Pošto je rafting sa ovim klubom uvek specifičan, što sam već gore napomenula, i ovoga puta se nismo odmah vratili u Beograd, već smo iskoristili priliku da u povratku svratimo i u manastir Đurđevi stupovi i u Novi Pazar na ćevape, gde mislim da sam malo šokirala drugare time što jedan ovako mali ”čovek” može da pojede čak ”deset s’ lukom“.
I onda nazad kući… Gotov je još jedan sjajan vikend, sjajan rafting, a pre svega sjajno druženje… Bar do utorka kada će se ekipa okupiti na još jednom sastanku i prepričavati doživljaje i zanimljivosti sa puta, a tada možda sine i nova ideja za novi rafting…

Ana Obradović

FOTOGRAFIJE SA AKCIJE

OKO SKAKAVICE